Judith Heumann poznata Amerikanka, aktivistkinja u borbi za prava osoba sa invaliditetom. Ona je jedan od pionera modernog zakonodavstva koje je Ustavom SAD  priznalo garancije jednakosti i pristupa osobama sa invaliditetom. Ona je suosnivač Svetskog Instituta za invalidnost. Takodje je u vreme Klintonove administracije bila pomoćnik sekretara Kancelarije za specijalno obrazovanje i rehabilitaciju pri Odeljenju Vlade SAD za obrazovanje. Nakon toga je 2002. izabrana za Savetnika za invalidnost i razvoj u Svetskoj banci. To je bilo prvi put da je osoba sa invaliditetom bila zaposlena puno radno vreme. Trenutno je vodeći konsultant u, Global Partnership for Disability and Development (G.P.D.D.). Ovaj intervju je uradila Chitra S. Shankar za vreme boravka Judith Heumann u Indiji gde se održavao sastanak G.P.D.D.

1. Kao jedan od osnivača invalidskog pokreta u Americi, poznati ste i kao osoba izuzetno snažnih verovanja u filozofiju “ništa o nama bez nas”. Kako ovo načelo sprovodite u svoj ličnom i profesionalnom životu? Svrha mog života je da budem uvek budna i da uvek nastojim da budem što je moguće jača. Postoji mnogo izazova za mene i kao ženu i kao osobu sa invaliditetom. Nastojim da tu budnost uključim u mrežu svojih prijatelja koji su politički odani ovoj ideji, koji su o njoj dobro informisani i imaju sličnu viziju o svetu u kojem svi zajedno živimo.To je način na koji treba da živite svoj život – da uvek budete na pravom mestu u pravo vreme i verujete u svoja ubedjenja. Na primer, kada sam prvi put došla u hotel Ashoka uvidela sam da ne postoji pristupačno kupatilo. Sada postoji. Radila sam na tome sa vlastima vrlo angažovano i uspela. Male stvari su važne kao i velike. Male stvari koje vas kao osobu sa invaliditetom često brinu, utiču i na druge ljude takodje. Za mene to znači živeti u skladu sa ideologijom. Mislim da ako se opustite i dozvolite da se neka stvar desi, dopuštate i drugim stvarima da se dese. Treba biti uključen i slušati različita ljudska iskustva. Ljudi treba da se osnaže a svaki pojedinac treba da oseti dobrobit od toga.2. Kako danas vidite američki invalidski pokret u poredjenju sa onim iz 60-tih godina?Pokret se proširio. Počeo je sa malom grupom ljudi borbenog duha koji su se borili protiv velikih problema – uglavnom diskriminacije i njenih povratnih efekata. U kasnim 60-tim i 70-tim godinama kako se pokret razvijao i rastao, bili smo grupa očajnika sa različitim poreklom i iskustvom, što je bio problem. Nismo se medjusobno poznavali. No tokom godina,  uticali smo jedni na druge, edukovali druge pored sebe, govoreći kako da rade u različitim oblastima poput obrazovanja, transporta itd. Mi u Americi se menjamo sa razvojem organizacija, a neki od zakona imaju zaista veoma snažno dejstvo – posebno Zakon o pristupačnosti. Nastavljamo da se suočavamo sa izazovima. Neke od sudskih odluka su bile loše. Postoji potreba stalnog učešća u zakonodavstvu da bi se obezbedilo da možemo da održimo i ojačamo našu poziciju u vladama. Važno je i pitanje finansiranja i da li ljudi gube neke povlastice ili ne. Ali moramo biti i stratezi jer je trenutno više konzervativnih sudova. Osobe sa invaliditetom imaju teškoće u pronalaženju posla. Diskriminacija je deo toga. Ljudi nemaju podršku na svojim radnim mestima. Zapošljavanje je i dalje osnovni problem, pošto se obrazovanje popravilo. Deca sa invaliditetom pohadjaju škole, ali nisu sva integrisana i postoji visoka stopa odustajanja.

Invalidski pokret nastavlja da raste ali većina osoba sa invaliditetom nisu deo njega. Invalidnosti su tako različite i mnogi ljudi se suočavaju sa svojom invalidnošću u kasnijim godinama života. Tako to nije jednorodna i prosta grupa. Ali potrebno je naći način kako da se u invalidski pokret uključe ljudi sa tzv. nevidljivim invaliditetom.

3. Da li mislite da danas postoji više orudja i tehničkih pomagala u poredjenju sa 60-tim godinama?Smisao rada po cross-disability načelu je moćna alatka. Kao cross-disability pokret smo postigli više promena u zakonodavstvu nego što bi postigli kao grupa okupljena oko odredjene vrste invalidnosti. Kakos u ljudi obrazovaniji i imaju više znanja u mogućnosti smo da efikasnije pregovaramo. Ljudi su u poziciji autoriteta i mogu da stvaraju politiku i utiču na nju. Više osoba sa invaliditetom je birano na odgovorne pozicije u vlasti. Osobe sa invaliditetom su vidljivije na ulicama, jer je infrastruktura adaptirana, i tako postaju deo svakodnevnog života mnogo više nego pre. Potrebno je da se fokusiramo na mlade da se smanjuje izolacija. Roditelji i osobe sa invaliditetom postali su zajedno mnogo više uključeni. 4. Kakvu ulogu SAD igraju u medjunarodnom pokretu za prava osoba sa invaliditetom?Na nesreću SAD imaju ograničenu ulogu u medjunarodnoj areni. Možda jer je to velika zemlja a ljudi su manje angažovani i upućeni na medjunarodne probleme. No i to se polako menja. 5. Kao zastupnik za prava osoba sa invaliditetom, mnogo ste uradili svih ovih godina. Šta mislite koji su najveći doprinosi i najveći uticaj koji ste postigli?

Od prvog sudskog slučaja kada sam odbijena za posao, osećam svoj rad ne samo kao individualni već kao kolektivni čin. Ljudi u meni vide volju da se Boris za ono u šta verujem. Činjenica da sam borac je veoma važna.

Moja vizija je takodje da radim u gradjanskom društvu nastojeći da utičem na veće poznavanje i razumevanje i saradnju.

6. Kakva je uloga multilateralnih agencija, poput Svetske banke, u oblasti invalidnosti?

One se bore, ali se i trude. Svetska banka nastoji i trenutno radi dobar posao, ali se ostali opiru tome. U svim agencijama, ako sedite i pričate sa nekim političi i analitički, lako dolazimo do zajedničkog jezika, ali ako se i neinvalidne osobe ne školuju, zašto očekivati da će se društvo posebno baviti osobama sa invaliditetom. Potrebno je da osote sa invaliditetom rade na politici i budu prisutne u svim oblastima i institucijama. Neke od dobrih stvari kao što je G.P.D.D. su da rade obećavajuće aktivnosti jer objedinjuju više različitih grupa koje rade u oblasti invalidnosti, posmatrano sa strane ljudskih prava i jednakih mogućnosti – a ne medicinskog modela.7. Šta Vas dovodi u Indiju?

Global Partnership for Disability and Development (G.P.D.D.) sastanak.

8. Koji je značaj G.P.D.D. u odnosu na invalidsku populaciju i kakav je uticaj na medjunarodnom nivou?

G.P.D.D. nastoji da objedini različite grupe koje rade na inkluzivnom razvoju i da ih nauči da rade zajedno. Veliki broj pojedinaca rade dosta u oblasti invalidnosti, a potrebno je lagano ih uključivati u zajedničke aktivnosti.

9. U Indiji ste već nekoliko dana. Kakvo je Vaše iskustvo?Nisam mogla izaći iz hotela jer ne postoje oboreni ivičnjaci na ulicama. Ne postoji pristupačan transport. Bila sam već u Indiji 2003. i ne vidim da se mnogo toga promenilo.

10. UN Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom je usvojena 25. avgusta 2006. Šta mislite kad će biti ratifikovana?

To je neverovatan trenutak. To je najveće dostignuće u medjunarodnim okvirima i document nastao kao posledica glasa osoba sa invaliditetom. Ratifikovaće se verovatno u nastupajućoj godini. Potrebno je ubediti vlade da urade ono što se mora uraditi.

Preuzeto iz: Disability News and Services

Disgrafija predstavlja teškoću u ispravnom pisanju bez obzira na to koliko ste u stanju dobro da čitate. Osobe sa ovim oštećenjem mogu da pišu ali imaju problem da to rade koordinisano. Osobe sa disgrafijom često imaju problema sa osnovnim spelovanjem, izgovaraju pogrešne reči pri sklapanju rečenice I ponekad imaju problem sa vezivanjem pertli na svojim cipelama. Disleksija Disgrafija  – Pisanje je nečitko, prepisivanje relativno dobro a spelovanje loše. Ritmičko udaranje (taktiranje) prstima je normalno.Motorna disgrafija – Usled motoričke nespretnosti pisanje je nečitko, prepisivanje je nečitko, spelovanje je normalno a taktiranje prstima je ubrzano.Prostorna disgrafija – Usled nemogućnosti snalaženja u prostoru pisanje je nečitko, prepisivanje je nečitko, spelovanje je normalno a taktiranje prstima je ubrzano.

Simptomi:
U simptome spadaju mešanje velikih I malih slova, nepravilna veličina I oblik slova, nedovršena slova, nastojanje da se pisanje koristi kao komunikaciono orudje, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost.

Detaljniji simptomi:Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zglova i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, kao i normalnih i kurzivnih slova; pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brizna prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranjeViše na www.k12academics.com   

Na www.gateway2at.eu možete naći razne interesantne informacije u odeljku Case studies o asistivnoj tehnologiji kao podršci osobama sa različitivim tipovima invaliditeta. Takodje, možete da pronadjete nova i raznovrsna pomagala i njihove karakteristike.Obavezno pročitajte…

UNITED NATIONS (AFP) – Nasilje nad ženama je “teško i široko rasprostranjeno” u svetu gde jedna od tri žene u svom životu doživi nasilje od svog partnera. „Postoji nepobitna evidencija o bezobzirnom nasilju širom sveta,“ rekao je bivši predsedavajući UN Kofi Annan u izveštaju „Kraj nasilju nad ženama: od reči ka akciji.“

Svetska zdravstvena organizacija je radila studiju u 11 država i ustanovila da se procenat žena koje dožive seksualno nasilje od svog intimnog partnera kreće od šest procenata u Japanu i Srbiji i Crnoj Gori do 59 procenata u Etiopiji.Ubistva žena su često povezana sa seksualnim nasiljem, izmedju 40 i 70 procenata žena su žrtave ubistva svojih muževa ili mladića u Australiji, Kanadi, Izraelu, Južnoj Africi i SAD, kaže se u izveštaju UN.

Utvrdjeno je da je preko 130 miliona devojaka/devojčica postalo šrtvama seksualnog osakaćenja, uobičajene prakse u Africi i nekim zemljama Srednjeg istoka, ali se to može naći i u imigrantskim zajednicama Evrope, Severne Amerike i Australije.Ubistva ženske dece, prenatalna seksualna selekcija i sistematsko zapostavljanje ženske dece je rašireno u zemljama južne Azije, jugoistočne Azije, severne Afrike i Sredjeg istoka.Takodje se navodi činjenica da izmedju 40 i 50 procenata žena Evropske Unije, koje dožive nasilje u svom životu  prijavljuju i neke vidove seksualnog nasilja.„Većina od nekoliko stotina hiljada žena i dece koje su žrtve trgovine, često se prodaju radi seksualne eksploatacije,“ kaže se u izveštaju.

U izveštaju se navodi da žene koje su bile žrtve nasilja često počinju da konzumiraju alcohol, drogu, suočavaju se sa seksualnom disfunkcijom, pokušavaju samoubistvo, suočavaju se sa post-traumatskim stresom i poremećajima centralnog nervnog sistema.

U zaključku se kaže da uprkos napretku u posledjim decenijama „nasilje nad ženama još nije steklo prioritet koji zaslužuje da bi se uradile značajnije promene.“

„Kohezivniji strateški pristup je potreban od svih aktera, uključujući  vlade, medjunarodnu zajednicu i gradjansko društvo,“ kaže se u izveštaju.

Dana 30. i 31. januara u Berlinu će 450 delegata iz Evrope inaugurisati Evropsku godinu jednakih mogućnosti za sve na prvom Evropskom samitu za jednakost – zajedničkoj inicijativi Evropske Komisije i Nemačke, predsedavajuće EU. Ministri Evropske Unije, trgovačke unije, tela koja se bave jednakošću, poslodavci i nevladine organizacije će takodje prisustvovati ovoj manifestaciji.

Samit će imati tri ključna cilja:

• svečanu najavu Godine
• identifikaciju specifičnih mera za izjednačavanjem mogućnosti kao realnosti u Evropi
• razmena primera dobre prakse, radi povećanja benefita po osnovu različitosti i pojedinaca i društava u Evropi.

Samit o jednakosti će otvoriti Ursula von der Leyen, nemački državni Ministar za porodicu, stare, žene i mlade i Vladimír Špidla, evropski Komesar za zapošljavanje, socijalna pitanja i jednake mogućnosti. Radionice samita će se koncentrisati na četiri ključne teme koje promoviše Evropska godina:

• prava – obezbedjivanje da ljudi u Evropi upoznaju svoja osnovna prava o jednakosti i oslobodjenju od diskriminacije, kao i promenama negativnih stavova
• predstavljanje – povećanje učešća u svim segmentima društva
• priznavanje – priznavanje različitosti
• poštovanje – uklanjanje stereotipa, predrasuda i nasilja koje ih često okružuje

ESCR CIRCUA radionice o Univerzalnom pristupu – dizajn standarda I zakonodavstva o pristupačnosti

Datum: 1. februar 2007
Mesto: Kembridž univerzitet (Velika Britanija)Opšte informacije: govornici profesor John Clarkson, profesor Richard Harper i Dr Ray Adams. 

Ergonomics and Design for All

Datum: 14. februar 2007
Mesto: Milan (Italija)Opšte informacije: radionica će se održati na Fakultetu za dizajn Politehničke akademije u Milanu. Organizovana je uz pomoć Lombardijskog odeljenja Ergonomskog društva, Fakulteta za dizajn, Italijanskog nacionalnog istraživačkog saveta i  EDeAN-a (European Design for All eAccessibility Network), Evropske mreže za dizajn i pristupačnost. 

Hendikepirane osobe na margini društva orijentisanog ka dostignućima

Datum: 22 – 23. mart 2007
Mesto: Beč (Austrija)Opšte informacije: medjunarodni kongres ‘ Hendikepirane osobe na margini društva orijentisanog ka dostignućima’ organizuje Austrijska asocijacija LOK – Leben ohne Krankenhaus (Život van bolnice).

e-Pristup2007

Datum: 2. maj 2007
Mesto: London (Velika Britanija)Opšte informacije: Vodeća manifestacija u Velikoj Britaniji o pristupu tehnologijama za osobe sa svim vrstama invaliditeta čiji je domaćih E-Access bilten.

ICT & Asistivna tehnologija za samostalnost

Datum: 8-9. maj 2007
Mesto: Milton Hill, Steventon Oxfordshire (Velika Britanija)Opšte informacije: dvodnevna konferencija prikazuje novosti u ICT tehnologijama i govoriće kako asistivna tehnologija pomaže osobama sa teškoćama u učenju i osobama koje o njima brinu. Na konferenciji će se prikazati rezultati projekta TATE (Through Assistive Technology to Employment) – Zapošljavanje uz pomoć asistivne tehnologije.

@utonomia 2007

Datum: 18 – 20. maj 2007
Mesto: Atina (Grčka)Opšte informacije: @utonomia predstavlja vodeća tehnološka, umetnička, društvena, estetska i kulturna dostignuća osoba sa invaliditetom i osoba koje rade na poboljšanju specijalnog obrazovanja, zdravstvenih i socijalnih servisa.   

Nacionalni Centar za društvena istraživanja je najveća nezavisna društvena institucija za istraživanje u Velikoj Britaniji. U njemu se obavljaju analize i istraživačke studije na polju društvenog i javnog života – uključujući velika istraživanja javnog mnejna. U svom 23. izveštaju “Britanski društveni stavovi” objavljenom 24. januara 2007. otkrivamo široko rasprostranjene predrasude prema osobama sa invaliditetom. Evo nekih činjenica I pokazatelja:

• 75% ispitanika misli da u Britaniji danas postoje predrasude prema osobama sa invaliditetom – ali samo 25% misli da postoje mnoge predrasude.

• Više od polovine ispitanika (52%)  ne misli da je shizofrenija invalidnost. Samo 44% misli da su osoba koja boluje od kancera ili starija osoba kojoj je potreban slušni aparat osoba sa invaliditetom, a samo četvrtina misli da je osoba koja ima težak deformitet lica osoba sa invaliditetom. Skoro trećina ispitanih smatra da neko ko makar i privremeno koristi štake (prelom noge npr.) osoba sa invaliditetom. i tako dok pravna definicija invalidnosti, koja se nalazi u Aktu o diskriminaciji osoba sa invaliditetom (DDA – Disability Discrimination Act)glasi “svaka osoba koja ima fizičko ili mentalno oštećenje ili dugotrajno zdravstveno stanje, koje uzrokuje značajne i dugotrajne posledice na njenu mogućnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti” – javnost izgleda ima mnogo uža shvatanja, zasnovana i fokusirana samo na fizičkim oštećenjima.• Postoji mnogo nelagodnosti u istraživanju odredjenih kontakata sa osobama sa nekim vrstama oštećenja. Samo 29% kaže da ne bi imali ništa protiv da se u njihov komšiluk doseli osoba sa shizofrenijom, ali samo 19% izjavljuje da ne bi imali ništa protiv da osoba sa shizofrenijom stupi u brak sa nekim od njihovih bliskih rodjaka.• Ali nisu u pitanju samo mentalna oštećenja: samo 21% kaže da ne bi imali ništa protiv da neko od njihovih bliskih rodjaka stupi u brak sa osobom koja ima MS ili težak oblik artritisa, a samo  polovina ne bi imala problem s tim da neko od njihovih rodjaka ide u crkvu, pozoriste ili supermarket sa slepom osobom.• Ima i nekih dobrih nalaza u ovom istraživanju. Na primer, poznavanje osobe sa može da utiče na smanjenje predrasuda. Osobe sa neposrednim iskustvom u oblasti invalidnosti imaju mnogo manje negativnih stavova prema osobama sa invaliditetom a i nastoje da takve stavove šire. Tako na pitanje o mogućem komšiji sa shizofrenijom,  82% osoba koji ne poznaju nikog sa invaliditetom ne bi se osećalo prijatno, nasuprot 71% onih koji poznaju nekog ko je osoba sa invaliditetom. Medjutim 62% osoba sa invaliditetom ne bi se osećali prijatno u toj situaciji – interesantna statistika.

Šta mislite o ovim nalazima? Da li se oni poklapaju sa vašim životnim iskustvom i stavovima? Da li su ove činjenice iznenadjujuće? Da li ste iznenadjeni ovim stavovima ili vam se čini da oni odražavaju nešto što već znate?

OUCH! MAGAZIN

Četvrtak, 25. januar 2007.

Ovog se januara završava jedna od faza projekta SPAS. Kao što smo ga s radošću počeli, želeli smo da ga u dobrom raspoloženju i završimo uz prisustvo svih onih koji su u projektu direktno učestvovali ili na bilo koji način davali podršku svih ovih godina. Završavajuci projekat želeli smo da nagradimo korisnike koji su tokom projekta zaista živeli samostalan život po svim postulatima njegove filozofije, personalne asistente koji su radili u skladu sa potrebama svojih poslodavaca/korisnika i najbolje organizovanu i vodjenu kampanju za nastavak SPAS projekta u nekom novom vidu, za ove stare i neke nove korisnike i njihove asistente. O “ideji čije je vreme došlo“ pričaju i oni koji su verovali u nju i koji i dalje veruju. O njoj pričaju i oni kojima je ta ideja bila sumnjiva – što samo znači da je preispituju jer nisu potpuno sigurni da je utopija. U petak, 19. januara su proglašeni pobednici i to izgleda ovako: Najbolje organizovana i vodjena kampanja je bila u Somboru. Najbolji personalni asistenti su: Suzana Djordjević iz Leskovca (3), Andjelka Janićijević iz Beograda (2) i Dragoljub Stojanović iz Leskovca (1. mesto).  Korisnici koji su ostvarili najveću promenu za vreme trajanja projekta su: Gordana Stojanović iz Leskovca (3), Julijana Čatalinac iz Sombora (2) i Slobodan Milojković iz Jagodine (1. mesto).

Nicole Hytinen
RAMPUkoliko ste u procesu traženja novog stanam verovatno tražite dom u kome vidite sebe za dugi, dugi niz godina. Dom je posebno mesto gde raste porodica, nastaju uspomene i gde se osećate prijatno iako vremenom rastete i starite.Jedan od deset najvećih trendova u gradnji i preoblikovanju od 2005. na ovamo je planiranje za “stare dane” uključujući odgovarajuće detalje u dizajn vašeg doma. Ti detalji podrazumevaju ulaz bez stepenika, široke dovratke i  prolaze, kupatilo u prizemlju sa ojačanim zidovima (razmislite u ugradjivanju rukohvata u kupatilo) i lako dostupne prekidače, termostate i ventile. Ovi detalji, ali ne i sitnice, će vam uštedeti nekoliko hiljada dolara ukoliko ih ugradjujete prilikom izgradnje stana, a ne nakon njegovog završetka.

Naše se navike menjaju kako starimo. Ali i ranije možete biti u situaciji da vam na neko vreme budu potrebna kolica ili štake, a onda će vam se stepenice na ulazu činiti ogromnom preprekom. Neki od starih će radije napustiti svoje domove i otići da žive u staračke domove, ali će neki ipak uložiti novac i izgraditi rampu koja će im omogućiti ulazak u stan.

Stanovi dizajnirani sa pomenutim jednostavnim i ne mnogo skupim detaljima se zovu Domovi za ceo život. Ovako dizajnirani stanovi će omogućiti ljudima da u svojim domovima stare, osećaju se sigurno, samostalno i ugodno, bez obzira da (ne)invalidnost ili godine. Ovakvi stanovi nisu korisni samo za stare i osobe sa invaliditetom. Roditelji sa malom decom, posebno bebama u kolicima, kao i osobe u trenutnom stanju korišćenja kolica ili ortopedskih pomagala (prelom noge npr.) imaju korist od ovakvih stanova. Prenos sledovanja namirnica ili selidba nameštaja u ovakvim stanovima bivaju mnogo lakši. Zato ako pravite planove da gradite kuću ili kupujete stan, nemojte da zanemarite činjenicu da birate dom koji treba da služi i vama i vašim rodjacima i prijateljima doživotno!http://www.rampcil.org/ 

7. januar 2007.

Napisala Lisa Chamberlain

St. Louis, Missouri – SHARON M. BROWN je plakala od radosti prvi put kad je obavila tuširanje u svom novom stanu bez ičije pomoći. Ona nije mogla ništa više nego da drži sundjer za tuširanje, otkako je imala udes kojeg je uzrokovao pijani taksista pre šest godina. To se dodatno iskomplikovalo sa multiplom sklerozom koja joj je dijagnostikovana nekoliko godina pre nesreće. Za nekoga koje je jednom prepešačio 100 milja putem kroz Apalači planine, nikad nije ni pomislila da tuširanje može da bude takvo postignuće.
Zgrada stanova koji imaju pristupačna kupatila za osobe koje koriste kolica, uključujući tuševe je takodje postignuće za sebe. Zgrada u Severnoj ulici br. 6 je otvorena u martu 2005.  i prva je u nizu zgrada za stanovanje u zemlji u kojoj su sve stambene jedinice gradjene po principima Univerzalnog dizajna.
Dok je u gradjevinskim kodeksima obezbedjen minimum standarda posvećenih pristupačnosti, univerzalni dizajn je relativno novi concept koji prevazilazi te kodekse i zalaže se za gradju okruženja koje mogu da koriste svi ljudi bez potreba za adaptacijom. To uključujue i kuhinjske elemente sa prilagodjenom visinom, mašine za pranje i sušenje sa frontalnim vratima, ulaze bez pragova, tuš kabine u kupatilima.

No najvažnije je, prema zastupnicima univerzalnog dizajna, da i zgrada i stanovi izgledaju tako kao da uopšte nisu pravljeni za osote sa invaliditetom. Namera univerzalnog dizajna je da stvara proizvode i okruženje koje mogu da koriste svi ljudi bez obzira da li imaju ili ne neki invaliditet.
Prema Centru za univerzalni dizajn u državi Severna Karolina univerzalni dizajn je izuzetno dostupan, ali je primenjen u svega nekoliko slučajeva gradnje.Shiraz “univerzalni dizajn” je 1989. osmislio arhitekta Ron Mace, koji je razvio set od sedam principa, kao što sun pr. “mali fizički napor” i “jednostavno i intuitivno korišćenje”. Gospodin Mace je, pre svoje smrti 1998,  osnovao centar u gradiću Raleigh, radi daljeg razvoja I integrisanja principa u svakodnevni život.

Colleen Starkloff  i njen muž Max, koji je ostao nepokretan nakon ronilačke nezgode u mladosti, želeli su da izgrade nacionalni model univerzalnog dizajna. Preko neprofitne organizacije Paraquad, koju su osnovali 1970. tragali su za ljudima koji bi se bavili univerzalnim dizajnom i primenjivali ga. Tokom  2003. Richard D. Baron, predsednik  McCormack Baron Salazar, poznate nacionalne gradjevinske firme, ih je kontaktirao radi moguće saradnje i projekata.

„Nazvao me i rekao: Mislim da imam dobru lokaciju. Koliko stambenih jedinica želite da bude po univerzalnom dizajnu?’ Regla sam: Želim da sve budu po univerzalnom dizajnu. U tome je poenta: universalno.’ Kao da je malo oklevao a onda je rekao OK, potrudićemo se da bude tako.’ „

Gospodin Baron je angažovao Andrew Trivers, arhitektu osnivača Trivers Associates, da kreira okruženje jednako podesno i za osobe sa invaliditetom i za one koje to nisu.
U zgradi u blizini St. Louisa, nazvanoj Central West End, se 95 posto stanova rentira, a 20 stanova pripada osobama sa invaliditetom, što je po gospodji Starkloff dobro jer je cela poenta u integraciji.

Za Jacqueline Benoit, integracija znači više od života u susedstvu sa neinvalidnom populacijom – to je mogućnost da ponovo živi sa svojim sinom Johnathanom i brine o njemu. Gospodja Benoit je pre četiri godine imala automobilsku nesreću i nakom šest meseci provedenih na intenzivnoj nezi mogla je da diše bez aparata. Nakon nesreće je ostala delimično pokretna i tri godine je provela u rehabilitacionom centru dok je njen sin živeo sa rodjacima.

Sada ona i sin, koji je napunio sedam godina žive u stanu koji ima dve spavaće sobe i dva kupatila, sa kvakama na vratima umesto kružnih brava, sa mašinom za pranje sudova i rernom koje su postavljene u zidu i podignute na visinu od 18 inča od poda (što je odgovarajuća visina i za ljude koji stoje i za one koji sede) i šporetom sa kontrolnim delovima napred umesto onih koji su obično postavljeni pozadi.

Ovakve sitnice olakšavaju život ali i Johnathan je pronašao nešto za sebe. „Obožava sobu sa tegovina,“ kaže gospodja Benoit. „Idemo tamo zajedno kad treba da radim vežbe za ruku. Srećna sam što sam živa i što mogu da brinem o svom sinu.“

Pre dizajniranja Severne ulice br.6, gospodin Trivers nije nikada koristio univerzalni dizajn, ali sada je drugačije. „Ovo je budućnost,“ tvrdi on. „Ljudi duže žive zahvaljujući napretku zdravstvene tehnologije, ne umiru od automobilskih nesreća i invaliditeta kao što su nekada. Pitanje je samo kako da sve izgleda da je pravljeno da zadovolji sve ljude a ne samo one koji imaju odredjene potrebe?“

Richard C. Duncan, menadžer projekta u Centru za univerzalni dizajn kaže: „Mnogi ljudi misle da je univerzalni dizajn sinonim za pristupačni dizajn. On ima dodatnu dimenziju koja ga razlikuje a to je: komponenta socijalne jednakosti. To je nevidljiva strana proizvoda. „Tako, na primer, rampu je teško integrisati u dizajn zgrade. Mi se zalažemo za ulaze bez stepenika, kojeg svi mogu da koriste bilo da imaju problem u kretanju ili nose gomilu teških paketa.“

Kao i za gospodju Brown, živeti samostalno je važnije neko pešačiti Apalačima. „Biti u stanju da se starate o sebi ne cenite sve dok vam ne kažu da to više ne možete.“

Izvor: New York Times
http://www.nytimes.com/2007/01/07/realestate/07nati.html

Vlada Srbije je 28. decembra 2006. usvojila Strategiju za unapredjenje polozaja osoba sa invaliditetom. Izuzetno važna vest na kraju jedne i početku nove godine.

Srećna Nova 2007!

Centar “Živeti uspravno” – Novi Sad, u saradnji sa Novosadskim udruženjem studenata sa invaliditetom realizovao je obuku predstavnika/ica političkih stranaka u Novom Sadu o osnovama invalidnosti. Cilj projekta je bio uspostavljanje trajne saradnje sa strankama na lokalnom nivou na planu razmene informacija u oblasti invalidnosti i uticaj na stvaranje uslova u okviru političkih partija za rad na zastupanju interesa građana i građanki sa invaliditetom. Podržan je kroz Share-SEE projekat uz finansijsku podršku Handicap Internationala, Odeljenja za medjunarodni razvoj Velike Britanije – DFID-a i Evropske Komisije preko Evropske inicijative za demokratiju i ljudska prava i od strane Misije OEBS-a u Republici Srbiji.   U petak 15. decembra završen je poslednji ciklus predavanja. U edukaciji su učestvovali predstavnici/e Demokratske stranke, Demokratske Vojvodine, Liberalno demokratska partija, Liga socijal-demokrata Vojvodine, Pokreta „Snaga Srbije“, Socijal-demokratske partije, Srpskog pokreta obnove, Stranke G17+.i pripadnici/e MUP-a Republike Srbije.Svih 6 grupa čuli su predavanja na temu Modeli invalidnosti i jezik invalidnosti (predavači Milica Mima Ružičić-Novković i Ivan Novković, Centar Živeti Uspravno – Novi Sad) i Standardi i pravna regulativa (predavač mr Damjan Tatić, Centar za samostalni život invalida Srbije), Pristupačnost i dizajn  za sve (predavač ing. Miodrag Počuč, Centar Živeti Uspravno – Novi Sad). Za predstavnike političkih partija organzovano je predavanje na temu Službe podrške osobama sa invaliditetom (predavač Gordana Rajkov, Centar za samostalni život invalida Srbije) , a za predstavnike/ice MUP-a na temu Nasilje nad osobama sa invaliditetom (predavač Lepojka Čarević – Mitanovski, Grupa IZ KRUGA)Predstoji sumiranje rezultata koji će biti objavljeni u priručniku za učesnike obuke do kraja januara 2007.