MNOGO JE LJUDI, TEŠKO JE PRONAĆI I SAČUVATI ČOVEKA

Nadam se da mi nećete zameriti što još jednom pišem o jednom čoveku velikog srca, koji je u svakom slučaju zaslužio da se o njemu napišu mnogi tekstovi, jer zaista mnogo je uradio na poboljšanju uslova života svih osoba sa invaliditetom u našoj državi.

Reč je o predsedniku opštine Sombor, doktoru Jovanu Slavkoviću i iskreno se nadam da ćete i Vi imati isto mišljenje o ovom gospodinu kad pročitate ovaj tekst.

Pre nekoliko dana sam sa gospodinom Slavkovićem razgovarao o saradnji sa predsednikom susedne opštine i njegove podrške da i u toj opštini dvoje ljudi dobiju svoje personalne asistente.

– Sve što je u mojoj moći pokušaću da uradim, bile su reči ovog čoveka, ali odmah je usledilo i pitanje – Šta će biti sa ove dve ženice, kod nas što imaju personalne asistente, koje finansira, po projektu, Fond za socijalne inovacije?

– Pravo da Vam kažem predsedniče ne znam –odgovorio sam – predstavnici Centra za samostalni život invalida Srbije pokušavaju da pronađu način da se ovaj projekat produži, ali iskreno sumnjam da je donatorska situacija trenutno tako dobra kao što je bila.

Prošao je možda tek tren kad se gospodin Slavković javio:

– Mirko, ima i ovaj čovek razumevanja i rekao je da će podržati ovaj zahtev, samo da mu se preda pismeni zahtev, verujem da će to biti rešeno, a da li mi možemo nešto da uradimo za naše dve sugrađanke?

A kako je počela saradnja sa ovim čovekom velikog srca?

Predizborna kampanja pre četiri nepune četiri godine… od strane jedne političke stranke dobio sam poziv da organizujem sastanak sa predsedničkim kandidatom doktorom Jovanom Slavkovićem i predstavnicima organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom. Iskreno rečeno pribojavao sam se da će mi ljudi reči da su se opet setili „invalida“ pred izbore, a posle ih svi zaboravljaju, a i sam sam stahovao da će kao i svi do sada i ovaj predsednik kada se ustoliči zaboraviti na sve ove ljude. Ali drago mi je što smo se prevarili. Ne samo da se odazvao svakom pozivu, već je uradio mnogo toga za sve osobe sa invaliditetom, a mnogi sa pravom kažu da je uradio više nego svi predsednici opština zajedno do sada.

Sećam se upravo on je bio gost u mojoj emisiji, a projekat personalne asistencije otpočeo je i u našem gradu osnivanjem podružnice Centra za samostalni život i u Somboru.

– Šta je to ustvari personalna asistencija i na koji principima to počiva, upitao me je predsednik posle emisije. U kratkim crtama sam pokušao da mu objasnim sve za kratko vreme.

– To je sjajno i mi to moramo podržati u Somboru, ima li neka opština da to podržava, kao i uvek imao je i pitanje doktor Slavković. Kako da mu kažem da nema, pa da čovek odustane, ali jednostavno istinu sam morao reći.

– Nema veze, mi ćemo biti prvu u državi, a ostali neka nas slede.

Dugo vremena je Sombor bila jedina opština koja je izdvajala sredstva za personalne asistente.

I zato sam na početku rekao da je ovaj čovek uradio mnogo na poboljšanju uslova života osoba sa invaliditetom u celoj zemlji, pomenimo samo osnivanje preduzeća za radno angažovanje i osposobljavanje osoba sa invaliditetom, rekonstrukciju Glavne ulice sa putanjom vodiljom za slepe osobe i naravno postavljanje zvučnih semafora u celom gradu.

Mnogo toga još je urađeno ili se radi i mislim da je jasno zašto se svi ponosimo ovim čovekom.

Prošli su i ovi izbori i svi smo pomalo razočarani jer gospodin Slavković nije bio kandidat ni na jednoj listi, te je ostalo da se iskreno nadamo da će i njegov naslednik imati bar deo razumevanja za osobe sa invaliditetom.

Ponedeljak ujutru, pozvonio je mobilni telefon, a na ekranu je pisalo Slavkovic.

– Mirko, odmah dođi do mene u kancelariju, rešili smo način finansiranja za ove dve naše ženice za personalne asistente.

Dugo sam ostao da razmišljam o veličini ovog čoveka. Mnogo toga bih još mogao napisati, ali nebrojeno puta razmišljajući o gospodinu Jovanu Slavkoviću setio bi se one priče o Diogenu koji je živeo u buretu i sa onim fenjerom u ruci svima se unosio u „facu“ tražeći čoveka, da li ga je našao, verovatno nije, jer bi učili i o tom velikanu. Da smo mi pronašli čoveka, pokazalo se, a da li smo ga sačuvali?

Mirko Erdelji