Ucinite neštoZa nekoliko nedelja, UN Konvencija o pravima OSI će obeležiti svoj prvi rodjendan, pa se pripremite. Otvorite šampanjac I u knjižari kupite rodjendansku čestitku.
Prvi ugovor o ljudskim pravima 21. veka je širom sveta proslavljan kao pobeda za zajednicu OSI, priznanje podeljene humanosti invalidske i neinvalidske populacije i pravno obavezujući dokument koji će napraviti velike razlike u životima OSI svuda u svetu. Konvencija je otvorena za potpisivanje 30. marta 2007, a do sada je potpisalo 125 zemalja.
Svi se slažu da su OSI najsiromašniji medju siromašnima I da zaslužuju bole. Jedan sjajni zakon koji će ovakvo jadno stanje OSI dovesti pred lice svetske javnosti I zahtevati akciju koja će doneti dobre stvari – i ja zaista aplaudiram ljudima koji su naporno radili da to postignu.
Takodje, ove godine se obeležava 60. godišnjica Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima. Univerzalna Deklaracija nam svima garantuje jednaka prava, zaštitu od torture, nepravednog hapšenja ili zatvaranja, pravo na adekvatan životni standard i jednake uslove za zaradu, izmedju ostalih vrednih ciljeva. Ali mnoga od tih prava se više ogledaju u tome kako se krše a ne kako se slave – a najmanje u Americi, zemlji slobode i domaćinu organizacije Ujedinjenih nacija. Deklaracija UN je uvek bila lista želja umesto deo izuzetnog zakonodavstva, ali ako bliže pogledate skorije dokumente Konvenciju o zabrani rasne diskriminacije, o zabrani nasilja nad ženama i Konvenciju o zabrani torture i genocida, samo ćete pasti u depresiju zbog jer je i njihov uticaj skoro ništavan.
Na kraju, preko 50 država sveta – od Argentine do Zimbabvea – je već donelo antidiskriminatorne zakone u zaštiti prava OSI, a njihova efikasnost je u najmanju ruku mešovita. Čak i najpoznatiji i najslavljeniji dokument Akt o Amerikancima sa invaliditetom, je imao različite rezultate. Svakako, pristup invalidnosti u americi je bolji nego u većini zemalja, ali Amerikanci sa invaliditetom su i dalje disproporcionalno siromašni i socijalno isključeni.
Engleski filozof Džeremi bentam je rekao da su prava “kao reči u magli”. Čini mi se da je mislio da je lepo ljudima obećati pravo na život, slobodu i uživanje sreće, ali im to mnogo ne pomaže ako neko stvarno ne počne da radi nešto u vezi sa tim. Teško je, mada moguće, zaštititi negativna prava – npr. pravo da ne budeš zatvoren/zarobljen – ali je gotovo nemoguće garantovati pozitivna prava – npr. pravo na zaposlenje i pravo na zasnivanje porodice. Garantovanje ljudima formalne jednakosti ili slobode zvuči divno, ali šta zaista unapredjuje kvalitet života je pristup zaposlenju ili odgovarajućim servisima podrške. Ljudska prava imaju tendenciju fokusiranja na pojedince, a u stvari se češće traže strukturna rešenja za zajednicu u celini. Donošenje dokumenta o gradjanskim pravima OSI je relativno jednostavno i izgleda lepo. Uraditi nešto na unapredjenju statusa OSI je komplikovanije, košta i teže je. Zato ubuduće očekujte puno više od prethodnog a mnogo manje od kasnijeg.
Uprkos mom skepticizmu, shvatam da će Konvencija UN imati postepeni učinak. Za one zemlje koje nikad nisu zamišljale da OSI mogu imati neka prava, ovaj document UN će biti pravi podsetnik I vodič za akciju. Zahtev za redovnim izveštavanjem o progresu u primeni ovog dokumenta takodje može da ima uticaja. Simbolično, novi zakon dalje doprinosti da se invalidnost bolje razme kao političko pitanje a ne medicinski problem. I to je lepo.
Pa ipak i dalje ne mogu a da ne napravim analogiju sa Danom majki. Svake godine, prve subote u martu mesecu, slavimo nacionalni praynik nazvan Dan majki. Ako ne zaboravimo, kupujemo čestitke, cveće i čokolade našim majkama. To je lepo i trebalo bi tako. Ali Dan majki nikad neće doprineti tome da svet postane bolje mesto za majke. Zato sumnjam da je Konvencija UN samo jedan mali deo ogromnog napora koji je potreban da bi se postigli bolji reztultati za OSI. Važno je znati da nijedan zakon ne može obezbediti sve ono čemu se nadamo. Pada mi na pamet čuvena engleska poslovica koja kaže “lepe reči se ne mogu namazati na hleb” . Srećna godišnjica.
Tom Shakespeare, BBC OUCH MAGAZINE, No 224
14.03.2008
